Flathead je postajao sve veći. Linija kojom su išli protezala se između Heart Butte-a i Blackleaf-a i vodila ih je pravo u susret planinama koje su grlile Montanu sa pravca zapada. Ogromna komadina zemljine kore izdizala se sve više i više kako bi joj prilazili. Da su joj prilazili izjutra umesto naveče, bila bi još veća bez dileme. Tama koja se spuštala na nju topila je visoku liniju koja je iscrtavala vrhove planine. Snežni beli plašt koji ju je prekrio, nije bio obasjan dovoljnom količinom svetla da bi mogao da islika planinu kako joj dolikuje. Beskrajna količina šume koja se rojila preko nje bila je gotovo nevidljiva. Beli plašt koji je sakrio planinu pokrio je i drveće koje se po njoj razmnožilo. Flathead je bio blizu. Sneg je prestao da pada. Taman toliko je pahulja se prosulo po severu Montane da Beret i Šo moraju zaradu da dele na još jedan deo, čineći njihov prvobitni, osetno manjim. Ubacivanje još jednog igrača u pohod bilo je možda pametno da sačuvaju glavu ali ne i novac. Šo nije imao dilemu šta mu je u životu vrednije od ta dva. Za Bereta, niko nije bio siguran. -‘’Koliko ćemo ih još ubaciti u igru?’’ Beretov glas gotovo da je režao ispod debelog ogrtača. Šo se osmehnu. Bacio je kratak pogled iza sebe. Na malom mršavom konju, nepunih pet metara iza njih, njihalo se sitno telo. Okrugli šešir se nadvio iznad tela koje se grčilo na konju. Samo je duga crna kosa koja je vitlala po vetru iza prilike, davala do znanja da je jahač iza njih indijanac. -‘’Koliko god treba.’’ Odgovori Šo a potom baci pogled napred. Tibo je predvodio kolonu ka Blackleaf-u. Bili su na nepunih pola sata jahanja do međe koja je delila obronke planine sa rezervatom Crnih Stopala. ‘’Do jazbine ćemo morati peške. Konje ne možemo ostaviti same.’’ -‘’Zver se ubrložila.’’ -‘’Mislim da nam je ovde zver manja pretnja.’’ Šoov glas sada je bio nešto tiši. Rezervat je blizu. Beret podiže pogled na gore. Velika linija planine ukazivala se u daljini. Beskrajnom krivudavom linijom delila je horizont na dva dela. Veče koje se sa gornjeg dela spuštalo na donji bilo je mirno i tiho. Hladnoća koja ga je okruživala, sa druge strane, nije bila ni upola toliko dobroćudna. Tibo zastade ispred njih. Beret i Šo stadoše pored njega. Njihov četvrti saputnik, indijanac sa gradilišta zvani Skimo zastade pored njih poslednji. Tibo spusti šal sa lica. -‘’Od jezera ispod planine kreće teritorija Crnih stopala.’’ Reče. ‘’Nisu nam pretnja ali ako ne moramo najbolje bi bilo da preko linije razgraničenja ne idemo.’’ Šo klimnu glavom. -‘’Gde je jazbina?’’ zapita. -‘’Na penjanju do Mountain Field-a. Nekih pet kilometara kroz šumu.’’ -‘’Hoćeš li moći da je nađeš?’’ Tibo se nasmeja. -‘’Biće tamo gde sam je ostavio.’’ Reče kroz smeh. -‘’A grizli?’’ prekinu ga Beret. Tiboov smeh se prigasi. Lagano. -‘’Osim ako nije našao bolji smeštaj biće tamo.’’ Odgovori mu i ponovo se nasmeja. Veče se upravo pretvorilo u noć. Šo klimnu glavom a zatim pogleda Skima. -‘’Ulogorićemo se kod jezera,’’ započe. ‘’Skimo i ja ćemo skupiti granje, ti i Tibo obezbedite mesto za logor.’’ Reče gledajući Bereta. Ovaj samo klimnu glavom a potom potkači Dori i ona krenu napred. Tibo i sam povuče uzde i krenu napred. ‘’Nemamo mnogo vremena.’’ Reče i Skimo klimnu glavom. Noć se polako rojila iznad njih.